Moj mali svet

Znate ono kad sebi i svetu, svakog 31. decembra obecate kako ćete naredne godine biti mnogo bolji? Bolji student, prijatelj, brat, sestra ili roditelj. Da ćete biti bolji prema svima, a i prema sebi. Da ćete češće vežbati, učiti, naći neki hobi, i moje omiljeno, zdravije jesti.Volim taj dan. To je dan važnih odluka, kada svi duboko veruju u sebe da mogu da ispune svaki zadatak koji sami sebi zadaju. 

Jedna sam od onih ljudi koji svakog 31. decembra obećaju sebi da će se sutra (neću reći ujutru,jer sunce uglavnom već zadje) probuditi kao potpuno nova osoba. Uz ono redovno "Još večeras jedem kao svinja,a od sutra sam na strogoj dijeti". Da,pričam o tom danu i tim odlukama. To je dan kada je optimizam svetske populacije na neobično visokom nivou i svi su nekako srećni i zadovoljni. Na žalost, to i jeste samo taj dan. Iz ličnog iskustva znam da poslednjih pet od deset stavki na tom spisku budu zaboravljene još tokom prve nedelje Nove godine. Već sledećeg jutra budimo se i umesto da iskočimo iz kreveta i odemo na trčanje oko obližnjeg parka, ugasimo alarm i okrenemo se na drugu stanu. Odluka o zdravoj ishrani pada u vodu onoga trenutka kada vam majka dodje sa ostatkom novogodišnje trpeze i natera vas da u organizam unesete pet puta više hrane nego što ste spremni da priznate. Ali, ruska salata i pečenje se ne mogu baciti. Tu je i ona odluka da više nećete da psujete, moja omiljena. A ona....pa ona propada onog trenutka kad se probudite posle novogodišnje žurke i ispustite ono prvo, novogodišnje "Au jebote" kad se pogledate u ogledalo. Svake godine, ista priča, bez izuzetaka. Pošto su te stavke već dodirnule morsko dno, svim snagama ste spremni da se potrudite da one preostale ispunite do kraja. Na redu je obećanje da ćete biti bolji u svom poslu ili školi. Da li moram o tome da pišem? Još nisam upoznala osobu koja je drugog januara uzela udžbenik u ruke. Ako je vidite, javite mi. Tu je još niz odluka koje, jedna za drugom, dan za danom, polako bivaju precrtane sa spiska. Nažalost, uglavnom kao neuspešne.

Moja novogodišnja odluka je, pored one uobičajene "SMRŠAJ" da  budem bolja osoba. Bolji prijatelj, bolja sestra, ćerka,a pre svega i ono najvažnije-osoba. Možda zvuči kao kliše, ali volela bih da na kraju ove godine mogu da kažem da sam se zaista promenila. Na bolje.

Eto,to sam želela da podelim sa vama, jer smatram da je to jedna od onih težih. Jedna koja se ne može precrtati posle samo par dana i onako, bezosećajno, ostaviti za sledeću godinu. Šta ste vi odlučili da promenite u svom životu?

Ovo je jedan od onih blogova koje će mnogi isključiti posle prve rečenice, ali ja moram ovo da izbacim iz sebe, makar bila jedina koja će ovo ikada pročitati. Ako ste posle ove uvodne rečenice još uvek tu, i čitate, želim da vam se zahvalim na prilici koju mi pružate. Sada, kada sam završila taj maleni oskarovski govor, mogu konačno da predjem na stvar.
Muškarci. Mladi, stari, karijeristi, gejmeri, filozofi, sportisti ili pak umetničke duše. Neću reći da su svi isti, jer naravno da nisu, ali imaju jednu stvar koja im je svima zajednička (pored one očigledne, naravno). Svi oni, bez obzira ko su i odakle su, predstavljaju jednu veliku misteriju. Ni jedna zena ne može da kaže da u životu nije barem jedanput bila upetljana u nekakvu priču sa jednim misterioznim čovekom. Možda je on bio misterija samo za nju, ali to ne umanjuje njegovu zagonetnost. Meni se nekako dešava da se uvek upletem u priču sa upravo takvim primerom muškog roda. Uvek su tu pomešani signali i nikada niste sigurni na čemu ste. Tu svoju neverovatnu sudbinu volim da dopunjujem onim "Barem mi nikada nije dosadno u životu" u koje ni sama više ne verujem. Ponekad gledam svoje prijateljice i njihove ljubavne živote, duboko im zavideći što su sa svojim partnerom od samog početka znale kako,šta i koliko. Kod mene to nikada nije bilo tako. Slobodno me shvatite bukvalno kad kazem NIKADA.

Ne bih da iznosim ni jednu pojedinačnu priču ovde, jer kakve sam sreće, upravo bi je ta osoba pročitala i to bi donelo još jednu komplikaciju u moj već dovoljno komplikovan ljubavni život. Sa ovoliko iskustva koje imam (nemojte me razumeti pogrešno, nije to sad neki trocifreni broj) , mogu vam reći da muškarci nikada ne postaju lakši za razumevanje. Nekako, sa godinama, to postaje sve uvrnutije i misterioznije, umesto da se pojednostavi. Naravno, postoje razne vrste tumačenja muškog ponašanja, mada ne treba ih uvek uzimati kao istinu, jer i mi žene same znamo koliko oni "Razumite ženu kroz njene poglede" članci nisu tačni. Čast izuzecima, naravno. Kroz godine sam nekako naučila da ni jedan nejasan znak ne uzimam odmah kao iskljucivo pozitivan ili iskljucivo negativan, jer je on upravo samo to što i jeste, nejasan. Ne mogu da vam opišem koliko puta u životu su mi drugarice tumačile poteze mojih muškaraca na odredjen način, da bi se na kraju ispostavilo da je on mislio upravo ono suprotno.

Zbog toga, sada i ovde, pišem ovaj članak, kukajući nad svojim ljubavnim životom, što barem malo ne liči na neku tipičnu američku ljubavnu komediju. No, ostaviću vas ovde, da se ovo ne bi pretvorilo u razgovor nalik onom koji u 3 ujutru, pod blagim uticajem alkohola, vodite sa svojom najbližom prijateljicom. Mogu samo da vam kažem i da se nadam da ću sama to poštovati - Držite se!

...ili sata. Apsolutno je nebitno. Odnose se na isto mesto, glavno sastajalište u Beogradu. Bez obzira na to da li čekate lepšu/jaču polovinu,prijatelja ili pak člana porodice,velika je verovatnoća da ćete to činiti upravo ovde.

Ne znam u kom trenutku naše istorije je neko baš ovo mesto odredio kao glavno sastajalište u gradu. Jedino sam sigurna da je od tada,pa do danas, ovde započeto i završeno mnogo veza, izjavljivane su ljubavi, sastajali su se davno izgubljeni prijatelji i rođaci. Bez obzira na tu činjenicu,vrlo je tanka linija koja ga deli od magičnog ka zastrašujućem.

Naširoko je poznata činjenica da alarmantno mali broj ljudi zna da ovaj naš "konj" ima jahača,a još manje koje je njegovo ime. Ali,neću se sada baviti time. Takodje vam neću opisivati ni kako on izgleda,jer sam potpuno sigurna da ste ma koliko godina imate ili gde god da živite imali priliku da bar jednom prođete ovuda i proučite ga. Sigurna sam da bi,kada bi postojalo takmičenje za najpoznatije spomenike životinja,ovaj naš "konj" zauzeo zavidno visoku poziciju.

Sigurna sam da ste imali prilike i da osmotrite okolinu koja okružuje ovaj naš spomenik. Ja ću vam ukazati na par stvari koje možda do sad niste primećivali,ali ćete sledeći put ukoliko obratite pažnju svakako videti. Prvo i osnovno,kao starosedeoce ovog mesta imamo večitu grupu metalaca koja sedi na stepeništu ispred glavnog ulaza u Narodni muzej ili na postolju spomenika. Druga,redovna grupa ljudi su i razni promoteri,volonteri i anketari. Ne mogu da zamislim čekanje nekog na ovom mestu a da mi bar tri puta ne pridje neko sa pitanjem "Jel imaš vremena za jednu kratku anketicu?" ili "Da li bi želela da se učlaniš u ____ stranku?" Treća grupa,svakako najlakše uočljiva su histerične devojke. Ne,to nisu SVE devojke. To je ona jedna, u svakih deset, koja haotično trči od sata do spomenika i nazad bespomoćno tražeći svoju jaču polovinu.Kada jača polovina napokon stigne,gorepomenuti primerak ženskog roda obavezno vadi mobilni telefon kako bi mu ukayala na to koliko ga dugo čeka, koji je još deo odeće ili šminke mogla da stavi na sebe da je kasnila koliko i on itd. Neću se zadržavati na njima,jer sam sigurna da ste ih i sami primetili. I konačno, poslednja velika grupa smo svi mi,ostali, koji po suncu/snegu/kiši/vetru iz godine u godinu koristimo ovo mesto kako bi se sastali sa nekim u nedostatku nekog boljeg,originalnijeg. Možda je to i normalno,pošto je to ipak "Centar grada", raskrsnica svih puteva,ili u ovom slučaju,autobuskih linija.

I sve to ostaje jedna velika misterija dok vas ja polako napuštam i pišem poruku "Vidimo se sutra u 9 kod konja!"

Leto. Ono doba godine kada vam se obije o glavu svaki slatkiš koji ste uneli u sebe još od slave krajem prošle godine. Takodje period kada svaki stanovnik ove planete zgrabi svo salo (ili kožu) sa stomaka i tugaljivo uzdahne pred ogledalom. Da,pričam o tom dobu.

Ja sam još u noći izmedju 31. decembra prošle i 1. januara ove godine odlučila da ću ovo leto dočekati spremna. Spremna za kupaći kostim. Ta odluka me držala toliko,da sam je se setila negde između drugog i trećeg parčeta čizkejka iste te noći.  Ponekad poželim da se vratim u tu noć i zabijem sebi viljušku u oko umesto u kolač. No,nećemo sad o nasilju. Elem,kao što rekoh, želela sam da ova godina bude drugačija od svih dosadašnjih. Da leto dočekam sa osmehom na licu,a ne onim "Ne postoji dovoljno veliki kupaći kostim za nilskog konja kao što sam ja" pogledom. Da budem potpuno iskrena, verovala sam da ću uspeti. Haha,naivne li devojke. Dakle,dok je zima još trajala, bila sam poprilično pažljiva oko toga šta jedem. Čak sam i spojila mesec dana svakodnevnog rađenja trbušnjaka. Ali,tada se desila stvar zbog koje sebe toliko mrzim. Stala sam na ono malo zlo od tehnologije koje se zove vaga i umesto broja telefona (koliko sam zaista mislila da imam kilograma) sam videla broj umanjen za 3. Bila sam presrećna i tako u svoj toj sreći došla do zaključka da je skidanje kilograma prelako i da mogu da se opustim još koji mesec,pre nego što počnem da se spremam za leto.

 Četiri meseca kasnije,počeo je jun i ja sam shvatila da na vagi opet stoji broj telefona. Nesrećna, ubedjena da u ogledalu vidim odraz Miss Piggy, utešila sam sebe jednim jako dobrim kolačem. Posle toga sam nastavila da ne preduzimam apsolutno ništa po pitanju svog fizičkog izgleda i sada, 10 dana pred odlazak na more, počinjem zaista da paničim. Da li je 10 dana prekratko vreme da skinem 10 kilograma? Ponovo mi se pred očima nalaze sve kalorije koje sam u poslednjih šest meseci tako naivno unela u sebe. Glupača.

Sve u svemu,ne preostaje mi ništa drugo nego da nabavim ronilačko odelo i nasunčam se u njemu. Nadam se samo da me neće zaista pomešati sa nekim od morskih čudovišta iz zoološkog vrta. Plašim se male dece.

Pakovanje. Za odlazak na more,skijanje,vikend kod rodbine ili prolećnu posetu nekoj evropskoj prestonici. Uvek je isto.

Kao i polovina ženske populacije i ja volim nezavisno od godišnjeg doba (ili ne daj Bože dužine ostanka) da spakujem,pa recimo, šest puta više stvari nego što mi zaista treba. Ne znam kako bih mogla da vam opišem svoj kofer. Dovoljno je velik da u njega može da stane jedno odeljenje nižeg razreda osnovne škole,ali opet mali,toliko da ga svaki put zatvaram onom "Ti sedi na njega,ja cu da vučem" metodom. Često me je sramota kada shvatim da sam ponela najveći kofer, a da sam realno gledano najniža (samim tim i najmanja). Ali, moja životna mantra je "Naćiću neku priliku da ga obučem tamo".  Nije baš da uvek nadjem priliku da obučem duge pantalone i duks sa krznom na moru,ali znate kako je. Šta bi se desilo da baš te godine leto odluči da poludi i počne da pada sneg? Ja bih bila jedina pripremljena za to.

Dobro,shvatam ja da u nečemu zaista preterujem. Shvatam da ma na koliko dana idem neću biti u prilici da nosim svaku od četiri bele majice na 3/4 rukave. Ali, avaj, zena sam. Neke stvari jednostavno odluče da vam ne stoje tako dobro nekim danima. U prilog mi ne ide ni to što svaki (ALI SVAKI) put ponesem bar 2 knjige od kojih pročitam toliko,da znam samo ko im je autor i eventualno pun naslov. Zatim dolazimo do nesesera,gde ostajem bez izgovora. Nije normalno da svaki put ponesem veliki i dva mala nesesera,ali ne mogu da dozvolim da se šminka i kozmetika pomešaju. To je kao da mešate slatko i slano,zar ne? Dakle,u veliki idu stvari koje nose sve normalne osobe za ličnu higijenu plus pribor za šivenje,2 turpije u slucaju da jedna pukne i obavezno toliko štapića za uši da bih mogla celoj ljudskoj populaciji da očistim uši barem dvaput. U jednom malom je gorepomenuta šminka, tj. gomile i gomile iste. Tu su senke koje nikad u zivotu ne nosim,ali avaj, mozda mi se na ovom putovanju baš ljubičasta senka sa plavim šljokicama bude slagala uz nesto. Pored toga tu su i tri maskare,svaka na izdisaju, pa moram da imam rezervu, kao i toliko sjajeva za usta da bih mogla sobu da okrečim njima. Kad smo već kod krečenja,mislim da mi lakovi za nokte u svim duginim bojama ne idu u prilog.

Drugi mali neseser služi kao neka vrsta skladišta,za sve što nije stalo u predhodna dva plus nakit. Tu se nadje tu i tamo neka gumica za kosu ili još po koji štapić za uši koji nije stao kod ostalih. Kad kažem nakit,ne mislim na ogrlicu koju nosim svakoga dana i ova dva zlatna prstena koja mi stoje na ruci od kako su zadobili sadašnje dimenzije. Ne,mislim da svaku ogrlicu koja je prešla prag moje sobe,narukvice koje mrzim da nosim i dva sata. Satove nosim samo u specijalnim prilikama i to kao ukras,jer mi na satu bez brojeva treba cirka 30min da vidim koje je vreme(živeo telefon!). Kada su neseseri popunjeni,ubacujem ih u kofer i dodajem peškire (dva velika i dva mala,za lice) kao i jaknu koja sve to lepo prekrije.

Zatim je na redu zatvaranje kofera. Nešto što je u mojoj kući preraslo u porodični praznik. Otac pali cigaru,psuje mene,kofer,majku što me je rodila i na kraju sebe što ju je oženio. Sve to puno ljubavi,naravno. Majka po trideseti put prelazi spisak pazeći da nešto nisam zaboravila. Brat,prestolonaslednik,služi kao kamen za potapanje kupusa,da sedne. Kad se cela ta ceremonija završi i porodica počne sa slavljem jer je još jednom uspela da predje tu prepreku,ja se uglavnom setim da sam zaboravila da spakujem punjač.