Moj mali svet

Kad se žena pakuje

Pakovanje. Za odlazak na more,skijanje,vikend kod rodbine ili prolećnu posetu nekoj evropskoj prestonici. Uvek je isto.

Kao i polovina ženske populacije i ja volim nezavisno od godišnjeg doba (ili ne daj Bože dužine ostanka) da spakujem,pa recimo, šest puta više stvari nego što mi zaista treba. Ne znam kako bih mogla da vam opišem svoj kofer. Dovoljno je velik da u njega može da stane jedno odeljenje nižeg razreda osnovne škole,ali opet mali,toliko da ga svaki put zatvaram onom "Ti sedi na njega,ja cu da vučem" metodom. Često me je sramota kada shvatim da sam ponela najveći kofer, a da sam realno gledano najniža (samim tim i najmanja). Ali, moja životna mantra je "Naćiću neku priliku da ga obučem tamo".  Nije baš da uvek nadjem priliku da obučem duge pantalone i duks sa krznom na moru,ali znate kako je. Šta bi se desilo da baš te godine leto odluči da poludi i počne da pada sneg? Ja bih bila jedina pripremljena za to.

Dobro,shvatam ja da u nečemu zaista preterujem. Shvatam da ma na koliko dana idem neću biti u prilici da nosim svaku od četiri bele majice na 3/4 rukave. Ali, avaj, zena sam. Neke stvari jednostavno odluče da vam ne stoje tako dobro nekim danima. U prilog mi ne ide ni to što svaki (ALI SVAKI) put ponesem bar 2 knjige od kojih pročitam toliko,da znam samo ko im je autor i eventualno pun naslov. Zatim dolazimo do nesesera,gde ostajem bez izgovora. Nije normalno da svaki put ponesem veliki i dva mala nesesera,ali ne mogu da dozvolim da se šminka i kozmetika pomešaju. To je kao da mešate slatko i slano,zar ne? Dakle,u veliki idu stvari koje nose sve normalne osobe za ličnu higijenu plus pribor za šivenje,2 turpije u slucaju da jedna pukne i obavezno toliko štapića za uši da bih mogla celoj ljudskoj populaciji da očistim uši barem dvaput. U jednom malom je gorepomenuta šminka, tj. gomile i gomile iste. Tu su senke koje nikad u zivotu ne nosim,ali avaj, mozda mi se na ovom putovanju baš ljubičasta senka sa plavim šljokicama bude slagala uz nesto. Pored toga tu su i tri maskare,svaka na izdisaju, pa moram da imam rezervu, kao i toliko sjajeva za usta da bih mogla sobu da okrečim njima. Kad smo već kod krečenja,mislim da mi lakovi za nokte u svim duginim bojama ne idu u prilog.

Drugi mali neseser služi kao neka vrsta skladišta,za sve što nije stalo u predhodna dva plus nakit. Tu se nadje tu i tamo neka gumica za kosu ili još po koji štapić za uši koji nije stao kod ostalih. Kad kažem nakit,ne mislim na ogrlicu koju nosim svakoga dana i ova dva zlatna prstena koja mi stoje na ruci od kako su zadobili sadašnje dimenzije. Ne,mislim da svaku ogrlicu koja je prešla prag moje sobe,narukvice koje mrzim da nosim i dva sata. Satove nosim samo u specijalnim prilikama i to kao ukras,jer mi na satu bez brojeva treba cirka 30min da vidim koje je vreme(živeo telefon!). Kada su neseseri popunjeni,ubacujem ih u kofer i dodajem peškire (dva velika i dva mala,za lice) kao i jaknu koja sve to lepo prekrije.

Zatim je na redu zatvaranje kofera. Nešto što je u mojoj kući preraslo u porodični praznik. Otac pali cigaru,psuje mene,kofer,majku što me je rodila i na kraju sebe što ju je oženio. Sve to puno ljubavi,naravno. Majka po trideseti put prelazi spisak pazeći da nešto nisam zaboravila. Brat,prestolonaslednik,služi kao kamen za potapanje kupusa,da sedne. Kad se cela ta ceremonija završi i porodica počne sa slavljem jer je još jednom uspela da predje tu prepreku,ja se uglavnom setim da sam zaboravila da spakujem punjač.