VIDIMO SE KOD KONJA...
...ili sata. Apsolutno je nebitno. Odnose se na isto mesto, glavno sastajalište u Beogradu. Bez obzira na to da li čekate lepšu/jaču polovinu,prijatelja ili pak člana porodice,velika je verovatnoća da ćete to činiti upravo ovde.
Ne znam u kom trenutku naše istorije je neko baš ovo mesto odredio kao glavno sastajalište u gradu. Jedino sam sigurna da je od tada,pa do danas, ovde započeto i završeno mnogo veza, izjavljivane su ljubavi, sastajali su se davno izgubljeni prijatelji i rođaci. Bez obzira na tu činjenicu,vrlo je tanka linija koja ga deli od magičnog ka zastrašujućem.
Naširoko je poznata činjenica da alarmantno mali broj ljudi zna da ovaj naš "konj" ima jahača,a još manje koje je njegovo ime. Ali,neću se sada baviti time. Takodje vam neću opisivati ni kako on izgleda,jer sam potpuno sigurna da ste ma koliko godina imate ili gde god da živite imali priliku da bar jednom prođete ovuda i proučite ga. Sigurna sam da bi,kada bi postojalo takmičenje za najpoznatije spomenike životinja,ovaj naš "konj" zauzeo zavidno visoku poziciju.
Sigurna sam da ste imali prilike i da osmotrite okolinu koja okružuje ovaj naš spomenik. Ja ću vam ukazati na par stvari koje možda do sad niste primećivali,ali ćete sledeći put ukoliko obratite pažnju svakako videti. Prvo i osnovno,kao starosedeoce ovog mesta imamo večitu grupu metalaca koja sedi na stepeništu ispred glavnog ulaza u Narodni muzej ili na postolju spomenika. Druga,redovna grupa ljudi su i razni promoteri,volonteri i anketari. Ne mogu da zamislim čekanje nekog na ovom mestu a da mi bar tri puta ne pridje neko sa pitanjem "Jel imaš vremena za jednu kratku anketicu?" ili "Da li bi želela da se učlaniš u ____ stranku?" Treća grupa,svakako najlakše uočljiva su histerične devojke. Ne,to nisu SVE devojke. To je ona jedna, u svakih deset, koja haotično trči od sata do spomenika i nazad bespomoćno tražeći svoju jaču polovinu.Kada jača polovina napokon stigne,gorepomenuti primerak ženskog roda obavezno vadi mobilni telefon kako bi mu ukayala na to koliko ga dugo čeka, koji je još deo odeće ili šminke mogla da stavi na sebe da je kasnila koliko i on itd. Neću se zadržavati na njima,jer sam sigurna da ste ih i sami primetili. I konačno, poslednja velika grupa smo svi mi,ostali, koji po suncu/snegu/kiši/vetru iz godine u godinu koristimo ovo mesto kako bi se sastali sa nekim u nedostatku nekog boljeg,originalnijeg. Možda je to i normalno,pošto je to ipak "Centar grada", raskrsnica svih puteva,ili u ovom slučaju,autobuskih linija.
I sve to ostaje jedna velika misterija dok vas ja polako napuštam i pišem poruku "Vidimo se sutra u 9 kod konja!"